Околина Куршумлије је била настањена још у праисторијско доба. Највећа и најближа археолошка налазишта из тог периода су у селима Плочник и Вича, 12 км североисточно од Куршумлије. У Плочнику је откривено насеље из III миленијума пре нове ере, које по археолошкој класификацији припада младој фази винчанске културне групе, према коме је ова фаза названа винчанско-плочничка.

Недалеко одавде, код села Виче, откривени су остаци праисторијске бање такође из III миленијума пре нове ере, за коју се сматра да је најстарија бања у свету. После овог открића 1928. године овде се експлоатише код нас и у свету позната минерална вода „Милан Топлица“.

Историјски извори тврде да су у овим крајевима пре н.е. живели Илири, Трачани и Грци, касније Келти које су потиснули Римљани у својим освајањима Балкана од 229. године пре н.е. до 14. године нове ере. Тада је Балкан освојен и подељен на три провинције: Далмацију, Мезију и Панонију. Овај крај је припао Далмацији и постао гранична област са Горњом Мезијом, па одатле римски назив тадашњем насељу на месту данашње Куршумлије Ад Финес што значи на крају. Насеље је ово име задржало дуго. Не зна се тачно када је добило ново име Топлице. Вероватно по топлим изворима Луковске, Куршумлијске и Пролом бање. Први писани документ о новом називу насеља је из 1019. године. То су три повеље византијског цара Василија којима се потврђује права и границе Охридске архиепископије у којима овај крај и седиште епископа данашњу Куршумлију назива Топлице. Овај назив је данашња Куршумлија задржала све до почетка стварања Немањићке државе.

Архео парк Плочник

Архео парк Плочник

Археолошка налазишта у околини Куршумлије из римског и византијског доба су: римске терме у Бацу из III века, римска базилика на ушћу Косанице у Топлицу из VII века, предмети, опеке и новац нађени у Куршумлијској бањи као и надгробни споменик који је подигла једна свештеничка породица из Рима богињи Нимфи, заштитници лековитих вода у знак захвалности за излечење у овој бањи, новооткривени остаци већег сакралног објекта, у Добром Долу, остаци водовода у Куршумлији и Луковској Бањи, римска и грчка гробља у околини Пролом Бање и друго.

Велики српски жупан Стефан Немања је своју историјску мисију почео у данашњој Куршумлији. Пре него што постаје велики жупан, њему су припадале области око реке Топлице, Ибра и Расине. Данашња Куршумлија је била седиште Немањине државе и он је овде имао свој двор. У близини своје прве престонице, Немања је саградио своје прве задужбине, манастире Св. Богородицу (саграђен 1159. године, у њему се замонашила Немањина жена Ана као Анастазија) и Св. Николу (грађен од 1165. до 1168. год.)

Архео парк Плочник

Архео парк Плочник

Манастири су били покривени оловним плочама које су бљештале на сунцу и виделе се надалеко, па је по њима народ своја станишта назвао Беле Цркве. Тај назив ће Куршумлија задржати до половине 18. века (у Дубровачким књигама се под овим именом последњи пут помиње 1753. године). Поред тога што је Куршумлија једно време била Немањина престоница, од успостављања аутокефалности Српске Православне Цркве 1219-1220. године, она је и седиште Белоцркванске епископије, а од оснивања Српске Патријаршије, седиште архиепископије.

По освајању ових крајева Турци ово место зову Куршумље, и тај назив ће се задржати све до ослобођења од Турака 1878. године, па и неколико година касније. Под именом Куршумлија се углавном помиње по ослобођењу 1878. године.

Према најновијим истраживањима историчара Куршумлија је у ствари превод назива Беле Цркве (Куршунлу килисе).

Занимљиво је да су ове крајеве Турци почели да нападају одмах после Маричке битке 1371. године, а до прве веће битке између њих и војске кнеза Лазара дошло је у селу Плочнику 1387. године у којој је Лазар однео победу.

Куршумлија (Беле Цркве) је коначно пала под турску власт 1454. године од када почиње културно и економски да назадује. Некада седиште државне, световне и духовне власти и културе Србије, једно време биће оронула турска касаба, како су је неки путописци описали.

Све до аустро – турских ратова 1689/90. и 1737/39. године у Куршумлији и околини је претежно живело хришћанско становништво. Великим сеобама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године и патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1739. године изменила се национална слика становништва овог краја. На место Срба овде се досељавају Арнаути од када Куршумлија још више стагнира.

У току I српског устанка Куршумлија је од стране устаника нападана четири пута. Станоје Главаш је успео да је ослободи за кратко време 1806. године. Куршумлија је коначно ослобођена од Турака 19. јануара 1878. године. Ослободиоцима Куршумлије у знак захвалности подигнут је 22. августа 1896. године споменик у центру града прилозима грађана и тадашњег краља Србије Александра I Обреновића.

По ослобођењу ових крајева од Турака, Арнаути и други муслимански живаљ се потпуно повлачи а на његово место се досељава српски живаљ из Црне Горе, Косова и Метохије, Хецеговине, Новог Пазара, са Копаоника и Голије…

Све до 1912. године ово подручје биће погранично место са Турском, а овде ће, на преполачко – мердарском фронту почети I Балкански рат.

У Првом светском рату овај крај ће остати познат и забележен у историји по чувеном Топличком устанку 1917. године, и легендарном вођи Кости Војиновићу, једином у тада поробљеној Европи. Устанак је донео велика страдања становништва овог краја и биће запамћен по великим зверствима које је окупатор нанео народу овог краја.

Куршумлија је у Другом светском рату окупирана 12. априла од стране Немаца, који су се у њој задржали до септембра 1941. После њиховог одласка Куршумлију су држали четници Косте Пећанца. Од 16. до 23. фебруара 1942. Куршумлију су заузели партизани. Од 25. марта 1942. па до 28. августа 1944. овај крај су држале бугарске окупационе снаге, када су Куршумлију ослободиле снаге Народноослободилачке војске.