У куршумлијском градском парку обележено је 24 године од НАТО агресије. Свештеници цркве Свете Тројице служили су парастос недужно настрадалим јунацима, који су своје животе дали за слободу отаџбине, у присуству чланова породица погинулих, потпуковника – Мирослава Бобића, команданта 37. механизованог батаљона Треће бригаде копнене војске, заменика председника Општине Куршумлија – Дејана Ловића, Савеза резервних старешина Србије, на челу са генералом – Момиром Стојановићем и пуковником – Добријем Станимировићем, представницима Војске Србије, Министарства одбране, Локалне самоуправе, Удружења СУБНОР и свих који су дошли да, у дану сећања, заједно одају почаст жртвама НАТО бомбардовања и на тај начин обележе један од најтужнијих дана у историји Србије, слободарске Топлице и устаничке Куршумлије.
У оквиру пригодног програма присутне је поздравио заменик председника Општине Куршумлија – Дејан Ловић. Својим најлепшим стиховима, сузама писаним, све је додирнула наша песникиња, која већ дуги низ година, са породицом живи ван родног места, где ствара са Куршумлијом у срцу.
Као дете спаљене цркве, рукама додирује кров од неба… уз сећање на Дан који је променио живот, слободу и границе… а ипак поручује – ПРАШТАЈ… „Док ти праштање не постане живот, док сам не постанеш опроштај“ – Снежана Теодоропулос.
Ученица II разреда Гимназије, Тамара Пећаранин, казивала је стихове песме незаборавног Добрице Ерића „Пролеће у мојој земљи“, са благословеним пољупцима безбројних пупољака, у којој су војници сунцокрети светлости…
Тог 24. марта 1999. године, било је дивно пролећно вече. Улице у граду пуне шетача, највише младих. Одједном, налет и бука авиона. Снажне експлозије разорних ракета и бомби прекинуле су миран живот нашег малог града, одложиле жеље и надања за нека друга времена, а деци ускратиле безбрижно детињство… Древна варош – Куршумлија, нашла се на мети агресора међу првим градовима у Савезној Републици Југославији. У времену од 20 часова и 3 минута до 20 часова и 10 минута град и околину потресло је 13 јаких експлозија.
Последице су биле трагичне!
У првом нападу на Куршумлију, погинуло је 11 припадника војске, а њих 27 је теже и лакше повређено. За 78 дана бомбардовања регистрована су 72 налета НАТО авијације, сирене су 137 пута оглашавале ваздушну опасност, а у току 33 гранатирања Куршумлије, Преполца, Самокова, Мердара, Високе, Рудара, Куршумлијске Бање и још неких насеља, у Косаници и Горњој Топлици, забележене су чак 432 снажне детонације на војне и цивилне објекте (упућено је седам крстарећих ракета, пет контејнера касетних и 10 – напалм бомби), док су становници под вазудшном опасношћу провели 1.359 часова – то је читавих 56 дана.
12. априла 1999. године – уочи Васкрса, највећег православног празника, НАТО авијација бомбардовала је са десет пројектила, велике разорне моћи, село Мердаре. Пет мештана је страдало, а девет лица је теже и лакше повређено. Међу жртвама била је и једанаестомесечна беба – Бојана Тошовић и њен отац Божина, коме је девојчица издахнула у наручју, када је покушао да је заштити од смртоносних пројектила. Ово је била најмлађа жртва НАТО агресије, а у току 78 дана пакла, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравстене установе, споменици културе и медијске куће. Напади започети 24. марта, трајали су 11 недеља, а према проценама настрадало је између 1.200 и 2.500 људи у целој земљи.
Са овог светог места, из градског парка „Топлички устанак“, и ове године, послата је порука мира да се нешто овако никада више не понови и никоме не догоди, а да се наши настрадали јунаци заувек памте, јер кроз нас живе вечно! Куршумлија памти!
„Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било“…
Вечна им слава и хвала!
ФОТО: Чедомир Савић
